svi umiremo prije ili kasnije, koja ironija…samo taj podatak trebao bi biti dovoljan da sami sebe ne teroriziramo iscrpljujemo trivijalnostima, visim ciljevima, grizemo se zbog neceg..olaksamo si zivot…disemo svaki dan…medjutim ne , mi kreiramo sami sebi okvire iz kojih u biti ne zelimo..trazimo izlike i razloge sto je tome tako u drugima u drustvu u situaciji…nitko nama nije kriv sto mi ne zivimo osim nas samih i jednog dana kad vise nebudemo imali sanse nista promijeniti netko ce nam to reci u najgorem momentu,kad nebudemo nosili stitove tastine…ako ne nista barem cemo onda moci napisati knjigu o onome sto nismo ucinili, mogli smo a sad je blizu kraj…