posljednji potencijalni prijatelji napuštaju nam društvo, ostajemo sami sa srbijom, bosnom i albanijom

Argh, a nazadniji su od nas. Nismo ni mi cvećke, a i nemamo autoindustriju, ali svejedno mi je nejasno kaj onda nas grče.
Ovak čemo ko iračani nahebati 92-e jer će generacija proeuropski orjentiranih ljudi biti žrtvovana nepotrebno. Al opet, hebe se njima za naše žrtve. raste mi antieuropeuzam, antisemitizam i antiglobalizam proživljavajući ovaj prespori proces integracije, a poanta je da mi je od tog iskustva trebalo nekaj drugo narasti i biti mi fino. Drago mi je zbog ovih papaka da su ušli jer je što brža integracija dobra za društvene, kulturne i političke promjene u datim sredinama. Mi čemo polako, a možda se do tada i predomislimo. Nikad nije kasno.