Kamo ide ovaj svijet, pitao je jedan tviteraš američku marketinšku agenciju Bartle Bogle Hegarty (BBH) osvrnuvši se na njihov “eksperiment” u kojem su 13 beskućnika iz Teksasa učinili hodajućim “wi-fi hotspotovima”. Naime, BBH je beskućnike opremio 4G uređajima, odnosno bežičnim ruterima. Ovaj pothvat, piše BBC, izazvao je poprilične kontroverze u Americi. Brojni građani kritiziraju BBH te njihov projekt nazivaju neprikladnim i pogrešnim.

Ipak ima i onih koji su na Twitteru napisali da je projekt inspirativan jer daje šansu pozitivnoj interakciji javnosti i beskućnika. U toj takozvanoj interakciji građani se pozivaju da plate dva dolara kako bi imali petnaestominutni pristup internetu preko rutera koji sa sobom nose beskućnici. Cijena nije fiksna, već svi mogu dati koliko smatraju da vrijedi petnaest minuta bežičnog interneta. Beskućnike koji sudjeluju u ovom projektu u teksaškom gradu Austinu može se lako prepoznati jer nose majice na kojima piše “Ja sam 4G hotspot”. “Ideja da beskućnike pretvorimo u ‘hotspotove’ zvuči bizarno, ali i Google i Facebook nekad su bili bizarne ideje. Ključno je znati koji se poslovni model krije iza takve ideje. Ako ljudima isključenima iz društva na sve načine, pa tako i nemogućnošću da se koriste internetom nudi plaća i ujedno besplatan pristup internetu, onda takva ideja ne mora biti nužno loša samo zato što djeluje bizarno”, kaže Miho Pitarević, direktor tvrtke Consultor Astra. BBH ističe da projekt beskućnicima donosi mnogobrojne koristi, marketingaši bi rekli pogodnosti.

Na stranici Homeless Hotspots piše da ovaj dobrotvorni projekt nudi alternativu prodavanju tiskanih novinskih izdanja kojih pod pritiskom interneta ima sve manje. U ovom slučaju beskućnici prodaju online novine i pristup internetu, a sav novac zadržavaju za sebe. Tko su oni? Melvin iz Daytona obožava glazbu i aktivno traži novi dom, a u razgovoru često upozorava kako biti beskućnik nije izbor već moranje u bezizlaznoj situaciji u kojoj se našao. Teksašanin Gilbert iz Carrizo Springsa na ulici je završio prije šest mjeseci, kad mu je kuća izgorjela u požaru. Njegova je misija prenijeti ljudima poruku da nisu svi beskućnici nužno i ovisnici. On je, recimo, filmski režiser. Stacia iz Austina je bez kuće već gotovo desetljeće, a život joj se okrenuo naopako kad je završila u braku punom nasilja. I Stacia ima misiju – upozoriti ljude da nisu svi beskućnici nužno loši ljudi i opasni za društvo. Još deset sličnih priča nalazi se na stranici homelesshotspots.org, a dio su projekta lansiranog na festivalu “South by Southwest” (SXSW) u Austinu. Ovo nije prvi projekt u koji je BBH uključio beskućnike. Svojedobno je u New Yorku, u sklopu projekta “Uderheard”, BBH beskućnicima dao mobitele i otvorio im račune na Twitteru. Ondje su iznijeli svoje potresne životne priče i kontaktirali svoje bližnje. I taj je projekt privukao medijsku pozornost. Upravo zbog toga neki strahuju da BBH samo privlači pozornost na svoje marketinške aktivnosti iskorištavajući beskućnike.